Панто Митровић - Пљеваљска битка

Пљеваљска битка

Од кад има свијета и вијека

Вријеме тече као брза ријека

И пролази све што год је било

Као птица коју носи крило,

Све се мијења и све пролази,

Али се не зна што ће да долази.

Године су лијепе и ружне

Најгоре је када буду тужне.

То вријеме бијаше и прође

Вријеме прође али нама оста

Да памтимо најгорега госта.

То су били гости такозвани

Из Европе Њемци и Италијани,

Фашистичке звијери и немани.

Навалила европска „господа”

Да се уништи народ и слобода.

Растурише народ и државу

Заведоше фашистичку страву

 Сву Европу они освојише

Па на Русе силом ударише

То је сила, никог се не боје

Хоће они Москву да освоје,

Па Енглесу, а и Америку

Само ако добију прилику.

Хоће свијет да претворе

У тамнице и логоре

Жене, дјецу и све људе

Да њихово робље буде.

Ал' се свијет супротстави

Кад одлучи да се брани.

Иако ми мали бисмо

Али чврсто одлучисмо

И борби се прикључисмо.

Партија нас води јака

Од радника и сељака

А под вођством комуниста

Против рата и фашиста

У тој борби широм, свуда,

Највише је родољуба.

Свуд се они храбро боре

Да слободу праву створе.

Свак се борби придружио

Патриота ко је био.

То је било шестога априла

Кад се наша држава разбила

Тринаести јул је био.

Кад се народ одлучио

Да устану, да се боре,

Цио народ Црне Горе

Народ Боке и Приморја

Тога јутра, на уранак

Пође народ на устанак

Запуцало на све стране

На фашисте Италијане.

Бој се бије, крв се лије

Нема тога ко се крије

Борбе свуда бјеху веље,

 А највеће на Кошћеле,

На Брајиће још и већа

За фашисте би несрећа

Изгибoше као мрави

Ти фашисти Италијани.

Спичу, Бару, Вир Пазару

И Паштровском дуж Јадрана,

На Куфину и Градиште,

У Петровцу и Лучице,

Манастиру Режевића

И све до Смоковјенца,

Испод брда од Орлића,

Тудоровићи и сва села

У борбу су улећела,

Челобрдо и Пржњани

Милочер су опколили,

A Куљачи и Бечићи

Главни мост су запалили.

Та борба је била свугде

У Поборе и Маине

И сва села око Будве.

Па Грбљани и Бокељи

Напали су Талијане

Широм Боке на све стране.

Дуж приморских наших гора

Фронт бијаше све до мора.

На Паштровску нашу гору

Народ бјеше у логору

Своје куће напустио

У шуме се уселио,

Ту се борба води јака

И са мора и облака,

Авиони са бомбама

И бродови са ђулама.

Гори дрво и камење

Гледаш мртве и рањене,

Горе села, руше куће,

Нађосмо се у беспуће.

Све то траје петнаест дана

До доласка јачих снага,

Дивизија Талијана.

Оне добро опремљене

За злочине припремљене.

Наређење извршише

И устанак угушише.

Многа села запалише,

Многе борце заробише,

Народ муче, похапсише,

Многe бише и пребише,

Највише их стријељаше.

Брајиће и Паштровиће

У згариште претворише.

 A Поборе поубијаше,

У логоре одведоше

И куће им запалише.

Сви се борци не предаше

Седамдесет истрајаше

Који пушку не предаше

И осташе да се боре

У приморске ове горе.

 Ал под таквим условима

Тешко бјеше остат њима

 То су храбро издржали

Нијесу се предавали.

Остали су чврсто ставу

За слободу се борит праву.

Народ им се придружио

И братски их прихватио

Свемогуће им давао

И од уста одвајао.

Овако је ово било

Док се није догодило.

Те године, мјесеца новембра

Стижу нама права наређења

 Главног штаба Црне Горе, Боке,

Којим они позивају момке.

Ко је спреман нек се пријави,

Јер одавде треба да одлази

Ван границе наше Црне Горе

За слободу свију да се боре

У одреду партизанскоме

На терену оном санџачкоме,

Треба помоћ српске партизане

И остале да не буду саме.

Такав план је добар био

Четири хиљаде је сакупио

Бораца Црногораца и примораца.

Кад је стигло такво наређење,

Код свакога беше убјеђење:

Нек се иде куда год затреба

Јер је зато настала потреба.

Добровољно тада се јавише

Колико год треба и још више.

За три дана се спремише

И на зборно мјесто окупише

Тридесет пет бјеше Паштровића

А дванаест Маина и Брајића,

Сви дођосмо на Паштровску гору

На чувеном томе збору.

Звано мјесто Ограђеница,

На Ливаде подно Вељој глави

Састаше се љепотани прави.

Таквих људи, таквијех момака

Не бијаше још родила мајка.

Остављају мјесто своје

То најљепше на свијет што је

И приморске њине горе

И Јадранско плаво море.

Збогом, мајко, збогом, сестре миле,

Збогом, наше приморкиње виле,

Збогом, дјецо, мала, тек рођена

Остајете без свог родитеља.

За приморце неки кажу:

„Нијесу борци, воле плажу,

Воле море и лијепе ствари

А за борбу нико да не мари”

Ова пјесма друго каже

А вјерујем да не лаже.

Оставише лијепу жељу,

Маслине да не мељу,

Наранџе да не беру,

Свадбе да не праве

Славе да не славе

И са вином да не здраве,

Кола да не играју,

Пјесме да не пјевају,

Из свог мјеста да се селе,

Да се богме не веселе.

Све је ово немилије

Од слободе кад је није.

Ту се бјеше окупило доста

Тог народа који без њих оста.

Њиних мајки, сестара и браће,

Младих жена, лијепих дјевојака,

 љубавница, па и вјереница,

Војска пјева, народ сузе лије

Јер одлази што је најмилије.

Са пуцањем поздравише њине горе

И рекоше – збогом, море.

Па прођоше Церовицу

Преко брда у Црмницу.

Низ Озрену густу гору.

Спустисмо се у Подгору.

Село мало али зорно

Ту је било мјесто зборно

Састаше се млади момци,

Црмничани и приморци.

Ту упознах друга Рајка,

Згодна момка и јунака.

А таквих је било доста

На Пљевљима који оста.

Па идемо до Цеклина

Преко села Љуботиња,

И чекамо све до ноћи

Да би могли цесту проћи.

Добрску смо прешли плочу

Усред мрака у по ноћу

Прелазимо онда даље

Ђиновиће и Штитаре,

У планину под Ставором

Ту је село Орахово,

Зборно мјесто заказано.

Осамнаести бијаше новембар

Кад почиње зима да се спрема.

Сви су борци Ловћенског одреда,

Батаљон се оформио,

Тристо четрдесет и шест бораца

У свој састав уврстио.

За команданта Пера Петковића,

Комесара Јову Капичића,

У четири чете подијелио

Љуботињско-црмничка,

Цеклинско-добрска,

Катунско-цетињска,

И Приморско-соколска

А командир чете ове

Медиговић Миленко је.

А комесар исте чете

То Вујовић Ђуро бјеше.

Обадва су први били

И на Пљевља погинули.

Па кренусмо са Ораха

Сав батаљон тих момака.

То су борци добровољци

Комунисти и скојевци,

А и других мјеше доста

Родољуба патриота

Пуних снаге и живота.

Такве војске није било

Нит се боље саставило.

Међу њима три дјевојке

Ко најљепше Црногорке,

Све бијаху као виле

То су наше сестре биле.

Кроз планину Сиљевице

Поред равне Подгорице

Тако војска туд корача

Све до Горњег Загарача.

Ту смо ноћу одморили

Прије зоре пробудили,

Ријеку Зету прегазили,

Под Острог се окупили.

Ту су били и остали батаљони

Бијели Павле и Зећани,

Отвори се душа здрава

И запјева пјесма права:

Запjевасмо сви из гласа

Без Русије нема спаса,

„Ал' напријед Коминтерна

Црна ти је Гора вјерна

Ко другови око Кремља.”

У пјесму су праве ријечи

Од њих свако брдо јечи

Јече брда и долине

Од пјевања омладине.

Ту нас мало задржаше

И говор нам одржаше.

Ту је Пеко говорио

Од Главног нас штаба поздравио,

Сретан пут нам пожелио,

Па одатле војска крену

Са пушкама на рамену

И осталу ратну спрему

Доста тешку и голему

Па на наше ноге јаке

Лоше цревље и опанке.

Јер се мора ићи даље

Ко је спреман и од ваље

Па се мора брзо ићи

До Никшићке Жупе стићи,

Јер планину треба проћи

Прије ноћи тамо доћи.

И тако је све то било,

По плану се поступило.

А у Жупу кад смо пошли

Као дома да смо дошли.

Лијепо су нас дочекали,

Ту смо добро вечерали,

Ту смо ноћ преноћили

И добро се одморили

Том народу нек је хвала

Јер то нема заборава,

Одатле смо даље пошли

И у мраку на Гвозд дошли.

Ту смо нешто вечерали

И мало се одморили

Боље рећи окријепили

И за пут се припремили.

Крново се мора проћи

У Шавнику граду доћи.

Колона се повећала

Од бораца Никшићана

Јаких људи и младића

Батаљона „Пека Павловића”

За наш Шавник град је био,

Први се ослободио

У њега смо са барјаком

А под звијездом петокраком

Ушли нашом војском јаком.

Сви ти момци одабрани

Од народа дочекани.

Као да смо сви ми били

Ти синови њини мили.

Ту смо се одморили

Воде здраве напојили,

А и добро нахранили,

У кућама преноћили,

У ријеку смо ускочили.

Ту је ријека здрава, бистра

Љепотица, права чиста

То је била радост права

Која нема заборава.

Од тринаестог јулског дана

Нијесмо били по кућама

Кроз шуму се сакривали

У појати ноћивали.

Нема воде ни слободе

Воде нема ни за пити

А камо ли за умити.

Најмање је било крува

Да га једеш, баш ни сува

Ако дођеш ти до њега

То је гозба изнад свега.

Ту смо ти се одморили,

С народом се саставили

Ђевојкама упознали.

Све ћевојке Дурмиторке

Праве, лијепе, Црногорке

У оро се ухватили

Са пјесмама огласили,

Жива младост и љепота

Пуна снаге и живота.

Ту oстaдoсмо два, три дана

Добар смјештај, добра храна.

Па одатле војска крену

Са опремом на рамену,

Кроз планину Буковицу

На језера, у равницу.

Одатле смо даље пошли

И Жабљаку граду дошли.

Наш батаљон Ловћенских младића

Под командом Петра Ћетковића

Приступио том је граду,

Као војска на параду

Под заставом с петокраком,

Тробојницом с нашим знаком.

Пуна снаге, лијепа, здрава

То је била војска права

Такав дочек и без мана

Пун је братских осјећања.

Замислите доћ са мора

До планине Дурмитора,

Организовати параду,

У Жабљаку, слободноме граду.

У те дане, у то вријеме,

Кад Европа под фашизмом стење,

А најјача војска од земана

На московска врата закуцала.

У те дане Руси са параде

Иду своју Москву да одбране.

А батаљон српских партизана

Са параде из Ужица града

Отишао седмога новембра

Да се бори за одбрану града.

Као одред против Шваба јачих

Изгинуше сви на Кадињачи.

Док су они тамо изгинули

Ми се овдје братски окупили.

Такве војске у то вријеме

У Европи било није

У једноме стали строју

Четир хиљаде њих на броју.

Говор су нам одржали

Команданти, комесари.

Сви су добро говорили

Оптимисти сви су били.

Двадесет седмог бијаше дана

Кад је смотра заказана.

Ту смо сви се окупили

Батаљони што су били,

Команда је тако хтјела

Да се види војска цјела,

Је ли она како треба

И каква је ратна спрема.

То је мјесто код Жабљака,

Гдје се скупи војска јака.

То је било на пољани

Његовуђа су га звали.

И народ се окупио,

Да би војску испратио.

Ту смо нешто вечерали

И за пут се припремали,

Ту је Перо говорио,

А прво нас поздравио.

Војнички нас упознао

Да предстоје тешки дани,

Спремите се, партизани.

То је било у првом мраку

Неко викну: „Авиони су у зраку”

Кад се зачу таква вика

Ухвати нас и паника.

Тад се крену та колона

Пуних девет батаљона.

И одатле преко Таре

Ријеке бистре, лијепе, здраве,

Неко бјеше погријешио

Што је ватру запалио.

Поче шума около да гори

Паника се опет створи,

Све се добро завршило

Ником ништа није било.

Све је ишло како ваља

По команди и по плану.

Кад смо прешли преко Таре

Преко моста, с оне стране,

То је било усред ноћи,

Све се мрзло у хладноћи

Снијег пао и замрзо,

А мора се ићи брзо.

А ми гладни, слабо jели,

Ноћ је црна, снијег се бијели

Носиш пушку и сву спрему

Све је тешко на рамену.

А богами и ногама

Још са лошим ципелама.

Сад газимо кроз долине,

Те санџачке покрајине.

Прво мјесто гдје се стало,

Крњача село мало,

Од Жабљака удаљено,

А Пљевљима приближено.

Какво-такво да је било

Те је ноћи нас спасило.

Преноћисмо у суботу,

Осјетисмо и топлоту.

А и бјеше добре хране

За то вријеме у те дане.

Народ нас је ту помого

Као своје, што је мого.

Није лако дочекати

Толико гладних нахранити.

Уморни смо заспивали,

Као да смо сви пијани.

А то јутро кад осване

Нигдје сунце да огране.

Покрила га зимска тама

А нас стеже нека фама.

Притисак се скроз повећа

Ко да нешто предосјећа.

Ту смо ти се одмарали

И за борбу припремали

Док изнад нас лете птице

Као црне ластавице.

И оне се нешто муте

Ко некоме злу да слуте

Гракћу као црни врани,

Куд идете партизани?

Гавран гракће од бијеса,

Биће крви, биће меса.

А небо се замутило,

Као да се наљутило.

Сунце нигдје да се види,

Као млада кад се стиди.

Истина се ту открива,

Што ће сјутра да се збива.

Ту се каза како ваља,

Напада се град Пљеваља,

И то мора бити сјутра

Децембарског првог јутра.

У два сата по поноћи,

У бој љути треба поћи.

Од Крњаче до Пљеваља

Цијела ноћ је путовања,

Без одмора и спавања.

А командант друг је Пера

Изда задња наређења

У којима тако стоји

Што у плану нам предстоји.

Ту се нешто измутили,

Нападамо у четири,

У четири по поноћи

До Пљеваља треба доћи

Са оружјем и пушкама

И бомбама у рукама.

И тако је све то било,

По плану се поступило.

Поред малог Богишевца

Спустисмо се све до жица

Док смо жице прекинули,

Ту су многи изгинули.

Навалисмо као пчеле

Кад у пашу иду смјеле.

Наше чете бјеху прве,

Свој задатак извршиле.

Четврта је чета улећела

Муслиманско гробље заузела.

Кроз велику ватру пробијала

Док би терен испред освајала.

Ово беше прије зоре

Упaлише рефлекторе

Па се види као дању

Нама мркну, њима свaну.

То је терен од Долова,

Лед се топи од олова

Виђех Марка и Миленка

Оба тешка рањеника

Сви тројица били смо у крви

Ја, нажалост, освијестих се први,

А балота кад ме стрефи трећа

Ја се пружих као празна врећа.

Код касарне аустријске

Близу мензе официрске.

Такве борбе и таквога пакла

Није било од самог постанка

Само чујеш ријечи „ура”, „леле”,

Леже момци ко срделе

Има много мртвих и рањених

А још више има убијених

Са прозора крстасте касарне

Треште меци у уре јутарње

Гину момци на обадвје стране

Партизани, а и Талијани.

Око мене сви моји другови

Неки мртви, а неки рањени,

Све сам чуо и све сам видио

Од хладноће сам се укочио

Преко десет бјеше испод нуле.

Ко не знаде, нека сада чује,

Вјерујте ми да сам зажалио

Што тог дана нијесам погинуо.

Нађосмо се ми у правом паклу

Као муха када је у стаклу

Па је неко с поља гађе

А не може да изађе.

То је борба била таква

Као што је стаљинградска

Само то је била краћа

Трајала је једног дана.

У тој ватри каква се не памти

Горе куће, а руше се зграде

У буктињу претвори се граде.

А у град су ушли партизани

Ловћенци и Језерошаранци

И са њима Ускочкодробњаци.

И тако се нашли сред блокаде

У излазак слабе су им наде.

Један дио Ловћенаца,

Међу њима бјеше примораца,

Упали су по кућама

И у њих се уселили,

Од њих бункер направили

Цио дан се јуначки борили.

Све нападе херојски одбили,

Талијани све су покушали

Ал се нијесу дали партизани

Све оружје које су имали

Тога дана ту су испробали.

Од топова и бацача,

Митраљеза и фућила,

Разних бомби, карабина,

А јурише извршили

Тринаест смо набројили

Али томе нијесу успјели

Куће нијесу заузели

Иако су скоро биле

 До темеља порушене,

Ту су наши без помоћи

Издржали све до ноћи.

Најмање је живих било,

Највише је изгинуло,

А рањених, и лакше и теже

По Пљевљима свуда они леже.

Непокретни и немоћни

Који у град остадоше

Јер помоћи не имаше.

Сјутра их фашисти „хуманисти”

Мјесто лијека и завоја да им даше

Све их звјерски поубијаше.

Нек то на част служи звијери

Италијанској империји.

И ми јесмо убијали

Ал су они почињали,

Ми нијесмо освајали

Туђе земље и градове

Већ гинули и борили

Да би своје повратили

Нисмо били у блокаде

Отписани од команде

Изгубили сваке наде.

Једноставно ријешили

И у „рај” се претворили.

Умирали и борили

И рањени многи били.

Све се тако измијешало

Да се ништа није знало.

Партизани, Талијани,

Комунисти и фашисти

Мислили су нема спаса

Од те страве и ужаса.

То је битка таква била

Ка копија Термопила.

Ту смо правду подијелили

Једнако смо изгубили.

Двјеста педесет тога дана

Погинуло је партизана,

И толико Талијана.

А исти број и рањених

Па по пола подјељених.

Погибе нам Ловћенаца,

Седамдесет осам најбољих бораца

Међу њима четрнаест примораца,

У четвртој нашој чети

Погинуо је сваки трећи.

Немам моћи ни памћења

Да напишем сва имена

Написат ћу само ова

Што су пошли из приморја.

Погибoше, живот дали

И нек буду записани:

Два су Ђура, Андровић и Павловић,

Два су Ива, Миковић и Јовановић,

Два су Ника, Вуковић и Краповић,

Два су Марка, Миковић и Медиговић,

Медиговић Шпиро и Миленко,

Перазић Мишо и Франовић Митар

Срзентић Стево и Греговић Илија,

Сваки од њих бјеше ко делија.

Који у Пљевља нијесу погинули

Сјутрадан су у Адровиће били.

Ја сам остао цијелог дана

Као мртав у ранама

Доживио муке веље

Међу мртве и рањене.

Ја имао нијесам среће

Кад тај метак мене не шће,

И остао све до мрака

Док не дође тмина јака.

А онда сам покушао,

Успио сам и устао.

И онда се све полако

До те жице довукао

И кроз жицу провукао.

Па кренуо истим путем

По којем сам и ушао

Ту сам нашо неке наше

Који живи тад осташе.

И од њих сам сазнавао

Ко је мртав, ко је остао.

Па кренусмо ка беспућу

Свратисмо у једну кућу.

То је кућа била мала

На домаку од Пљеваља.

Та је кућа нас примила

Да је мајка нама била

Не би боље поступила.

Ту се мало окријепили,

Врућег чаја напојили,

Па се добро утоплили,

И богами нахранили.

Нијесмо могли ни уснити

Све од приче и жалости

Па од рана и болова

Што добисмо од олова

Није било ни говора.

А кад сјутра зора свиће

Дођосмо у Адровиће,

Ту смо ти се превијали

И мало се одмарали

Доктори су били прави:

Саша и Боро Божовић,

Доктор Ђани Поповић,

А и студент медицине

Шпиро Срзентић.

Екипа је била права

Много посла је имала

Није лако љекарима

Лијечит тешке рањенике

Без завоја и лијека.

Ту смо нашли многе наше

Који тамо не осташе

Јер случајно нијесу успјели

Ни у Пљевља улећели.

Ту је била и команда

Ловћенскога батаљона.

Па кренусмо истог дана

На коњима са ранама

Путеви су добри, лоши

Да идемо куд смо дошли.

Рањеници што су били

У Жабљаку су се смјестили,

У болници, у хотелу

На лијечење и на јелу.

Ја сам имао десет дана

Обавезног превијања.

Док сам ту ја становао

Многе људе сам познао.

Видио сам личност бистру

Мошу старог комунисту

Бјеше доста остарио

Командант је мјеста био

A љекарка бјеше права

Млада лијепа као вила,

Лијепо име, Ружа звана

Од Њемаца стријељана.

Рањеничком мајком звана.

Од Жабљака па до мора

Десет дана путовања.

Заједно смо путовали

Марко Лазо из Куљача,

Друг Никола Вулићевић

И Андрија Ђурашевић.

Имали смо дане тешке,

Paнe нaмa биjaxy фрешке.

А под ледом и снијегом

Бјеше тада Црна Гора,

Од Пљеваља све до мора.

Кад дођосмо у приморје,

Народ пита свак за своје.

Прво мајке за своје синове,

Младе жене за своје мужеве,

Сестре, браћа за својега брата,

За многе се затворила врата

Дјеца мала питају и плачу:

Што је било са нашијем оцем?

Срце бије, мозак стеже,

Од тога се длаке јеже.

Приморска се обала разлијеже

Од плакања и кукања

Због несталих соколова.

А истину мораш рећи праву

Четрнаест их изгубило главу.

Оставише своју снагу младу,

У Санџаку, у Пљевљима граду.

Остадоше ти јунаци

Да их пазе поштени Пљевљаци.

Ми приморци, њихове родбине

Обилазимо их свакоје године.

Пљевљаци нас дочекују

Пријатељски с нама се рукују

Прилику ћу користити

Па се хоћу извинити

И Пљевљаке замолити

Ако могу опростити,

Јер смо оног зимског јутра

У свануће прије зоре

Пробудили народ мирни

Који ништа нису криви.

Оставили на мукама

Са пламеном у кућама

Имали смо лијепе жеље

Добру вољу и намјере

Да фашисте истјерамо,

И слободу граду дамо.

Многи борбу критикују,

Ал истину не казују.

Наша борба на Пљевљима

Мојковачкој слична била.

Обје су помагале

Српске војске кад су одступале.

У обадва прошла рата

Гинуо је брат за брата.

Послије битке на Пљевљима

Борба бјеше настављена,

Одлука је права пала

Да се створи војска права.

И тако се потрефило

У Рудом се то десило.

Наредба је таква дата

Од врховног команданта.

То је било тога дана

Двадесет другог децембра,

У првоме зимском дану

По новоме календару.

То је војска баш витешка

Звана Прва пролетерска.

Састављена од бораца

Србијанаца, Црногораца, Ловћенаца,

Примораца и осталих

Југословени су се звали.

Примораца у бригаду тад бијаше

Девет младих

Петоро је изгинуло

И херојски погинуло:

Станишић Ника Марко,

Павловић Ђура Иво,

Медиговић Јова Крсто,

Зеновић Ђура Милан

И Франовић Луке Милош.

Јуначки су они пали

За слободу живот дали

Четири њих је преживјело

И слободу доживјело

Међу њима момче јако

Херој беше Станишићу Марко.

Нијесам пјесник ни књижевник

Нит сам писар, историчар

Већ сам само покушао

Да бих нешто написао

Што сам добро запамтио

Доживио и видио

И на лицу мјеста био.

Сваког молим да опрости

Ако нешто ја прескочим

Јер намјера то ми није

Но памћење слабо ми је

Али оно што испричам

И оловком ја обојим

Иза њега чврсто стојим

Има сваки своја права

Па нека ми приговара.

Ја се нећу на то љутит

Већ захвалит и заћутит.

Ја сам ову пјесму моју

Посветио друговима

Храбро палим на Пљевљима

И нека им буде слава

И вјечита људска хвала.

Нек остану међу живе

Покољења да се диве.

 Панто Митровић

Биљешка о аутору

Рођен 8. августа 1919. године од оца Крста и мајке Стане Митровић, село Подличак, тадашња општина Свети Стефан. Основну школу завршио у Манастиру Прасквица, Свети Стефан. Као физички радник радио на изградњи Милочера и другим радовима. Од млађих дана укључен у напредни раднички покрет и био члан подружнице УРС-ових синдиката. Активан омладинац у СKOJ-у, касније и члан КПЈ. Априлски рат затекао га је на служењу војног рока у Новом Саду.

Акитвни је учесник у Тринаестојулском устанку 1941. године. Са пушком као борац остао је до ослобођења Југославије. Учесник је Пљеваљске битке 1. децембра 1941. године, као и на другим мјестима гдје је требало. У току рата рањаван више пута. Носилац је „Партизанске споменице 1941" и других одликовања. Послије ослобођења радио је на разним мјестима и налазио се на разним дужностима.

Хапшен је више пута по резолуцији ИБ-а и провео у затворима и на Голом отоку три године.

Послије затвора радио је као физички радник највише у пољопривреди и грађевинарству, а био је ангажован и у туристичким друштвима.

У посљедње вријеме бави се помало поезијом и активно ради у Одбору за сакупљање меморијалне грађе о Паштровићима.

(Преузето из публикације: Панто Митровић: Плеваљска битка)

Паштровски алманах I